Арена

ДУШАН БОРКОВИЋ, НАЈУСПЕШНИЈИ СРПСКИ АУТОМОБИЛИСТА
Оно више од талента
Мој једини истински идол у животу и каријери био је мој отац, шампион Југославије у мотоциклизму. Своју титулу првака Европе 2015. посветио сам њему, постхумно, и плакао. Кад ступите на стазу, брзо схватите да немате права на грешку. И шта значи „вожња по висинама”, кроћење великих брзина. Пропутовао сам целу планету, сматрам себе грађанином света, али не постоји земља за коју мислим да је лепша од Србије, нити град који могу да волим више од Панчева

Пише: Дејан Булајић
Фото: Лична архива

Постоје спортови у којима је веома тешко остварити добар резултат, јер не зависе само од такмичарског талента, већ и од нивоа организације на коју утичу пре свега новчана улагања. Аутомобилизам је један од њих – резервисан не само за најбрже, већ и за богате. Када у таквом амбијенту опстанете и наметнете се одличним резултатима, онда заиста заслужујете пажњу. У таквој је улози већ годинама најбољи српски аутомобилиста Душан Борковић, који је од раног детињства кроз картинг доказивао да је предодређен за кротитеља брзине.
– Да, бензин ми је у крви и то од најранијег детињства. Мој отац Јован био је шампион Југославије у мотоциклизму, а возио је и трке камиона. Свуда ме је водио са собом. Прву победу на картингу остварио сам са девет година, а већ са десет започео сам професионалну каријеру. Тешко да сам икада размишљао о томе да бих могао да будем нешто друго у животу, осим аутомобилисте.

Победама и титулама остварили сте своје најсмелије жеље, али су у томе засјале и жеље Вашег оца?
Сваки родитељ за своје дете жели само најбоље. Тако је и мој отац желео да ја постанем шампион, а мој мотив је био да будем као отац. Он је једини истински идол у мом животу и у професионалној каријери. Доживео је многе моје успехе, али не и титулу Европског шампиона 2015. године, коју сам посветио управо њему. То је сигурно најемотивнији тренутак у мојој каријери. Један од оних када не можете да зауставите сузе и није вас стид због тога.

Шест година заредом били сте првак државе и најмлађи сте двоструки освајач „Златне кациге”. Картинг се очигледно урезао златним словима у Ваш живот?
Тако је, и увек бих саветовао будуће професионалне возаче да иду управо тим путем. Почиње се у картингу, тамо се расте. Онда домаћи шампионат, па уз много вежбања и одрицања, може да се стигне до европске и светске аутомобилске сцене.

Одрастали сте са жељом да потчините брзину. Достигли сте 207 сантиметара висине, што је за возаче далеко изнад просека?
Навикао сам се на своју висину. Чињеница је да седишта у тркачким аутомобилима морају да израђују специјално за мене, како бих могао да сместим ноге, што захтева додатне процедуре. Али ја сада имам утисак да не бих могао да возим да сам нижи. Многи се насмеју када им кажем да чекам да ме неко напокон скине са трона највишег професионалног аутомобилисте на свету.

ОДУСТАЈАЊА НЕМА

Када сте постали свесни свог раста, јесте ли помишљали да се окушате у неком другом спорту?
За мене никада ни један други спорт није био опција. Многе подсећам на кошаркаша, али не – никада нисам тренирао кошарку и пратим је само као навијач. Фан сам NBA лиге и када год ми обавезе дозволе, током мог боравка у Америци, издвојим време да одем и погледам утакмице уживо. Поготово оне у којима играју наши момци. Волим да играм и тенис, али само рекреативно.

У Вама је јасно наглашен снажан победнички менталитет, који је, чини се, више утицао на остварене резултате и од Вашег несумњивог талента?
Од самог почетка каријере у мом речнику не постоји реч „одустати”. Као дете, 1999. године, док сам још возио картинг, на трци у Мађарској замало сам остао без десне руке која ми је запала за точак. Повреда је била таква да је моја каријера доведена у питање, али нисам се предавао ни једног момента и до краја те године сам освојио пету узастопну титулу шампиона државе у картингу. Верујем да вам није тешко да замислите, када такву снагу има дете, какав је онда победнички дух код зрелог човека.

Чини ли Вам се да је то основна карактеристика српских спортиста уопште?
Мислим да јесте. Последњих година то можда најбоље видимо код Новака Ђоковића, мада и многи други наши спортисти доминирају самопоуздањем. Такмичари који имају победнички менталитет непрестаним радом се труде да превазиђу себе. Само таленат, чак и онај највећи, није довољан да бисте постали врхунски спортиста. Он заправо донекле уме и да успава. Управо је победнички менталитет тај који прави светске шампионе.

Шта сте све открили у свету професионалног аутомобилизма? Постоје ли открића која нису пријатна?
Никада није пријатно када се суочите са проблемом звани „буџет”, поготово у овако скупим спортовима као што је аутомобилизам. Мислим да људи немају реалну представу о томе колико је финансијских средстава потребно за такмичења на европском и светском нивоу. Рећи ћу вам да само шасија тркачког аутомобила, без мотора, кошта око пола милиона евра. Мој тим, предвођен мојом супругом, даје све од себе да ја што мање размишљам о тим стварима, али, ипак, сваке године се суочавамо са истим стварима. Такође је увек непријатно када на такмичењу дођете у ситуацију да схватите да не важе за све исти аршини, а ја сам, нажалост, то неколико пута добро осетио на властитој кожи.

ЗА ПАМЋЕЊЕ И ЗАБОРАВ

Спортски аутомобилизам је за многе недоступан спорт. Има ли у томе и одређене неправде?
Покушаћу да будем сликовит. Замислите само колико би деце возило картинг и тако започињало можда и шампионску каријеру, само када би постојали финансијски услови за то. Готово да је немогуће замислити колико је талентоване деце ускраћено за прилику да се макар покажу. А онда све то пренесите на ниво светских такмичења и помножите са десет.

Били сте у прилици да се такмичите са најпознатијим светским аутомобилистима. Какво је то искуство?
Када сам 2014. ушао у WTCC шампионат, стао сам раме уз раме са шеснаест најбољих возача на свету. Ту је био Себастијан Лоеб, тада најплаћенији аутомобилиста света, затим Иван Милер и многи други. Нашао сам се на стази уз имена о којима сам некада само маштао. За мене је већ и то био успех. Свему томе треба додати и чињеницу да нас је у ТВ преносу пратило више од 530 милиона људи широм света. Неописив је то осећај и остварење дечачких снова.

Које трке посебно памтите и постоје ли оне које бисте желели да заборавите?
На Светском шампионату WTCC у Јапану 2014. године освојио сам друго место и постао једини аутомобилиста са Балкана који се икада попео на подијум. Медији су то окарактерисали као историјски успех за наш аутомобилизам и ја сам се у том тренутку тако и осећао – свестан да сам урадио нешто што ће ући у историју српског аутомобилизма. У трци је учествовао и Себастијан Лоеб, тада деветоструки светски шампион,који је завршио на седмом месту, што је био разлог више за моје задовољство. Са друге стране, желим да заборавим 2019. годину и неправду коју сам доживео у TCR Европа. Нисам могао да се мирим са одлукама које уништавају не само моје амбиције, већ и планове целог мог тима који напорно ради како бих ја остварио резултате вредне пажње. Некада, нажалост, није довољно да дате све од себе, јер сумњам да можда постоје интереси који превазилазе фер-плеј.

Какве Вам је законе открила стаза и да ли Вас је искуство врхунског такмичења променило у нечему?
Када дођете на стазу, у трену постанете свесни да немате право на грешку. И то је закон сваке стазе који мора да се поштује. Сваки будући аутомобилиста мора да зна колико је овај спорт комплексан и да је његово умеће главни шраф, али никако не и једини. Много ствари мора да се поклопи да бисте постали шампион. И што је такмичење вишег ранга, сви остали фактори утолико више долазе до изражаја.

СВЕСТ О НАШИМ ВРЕДНОСТИМА

Како гледате на чињеницу да се многи данас, у свакодневном саобраћају поигравају са воланом, несвесни ризика који изазивају?
Као професионални аутомобилиста и познати спортиста, користим сваку прилику и све канале комуникације како бих причао о овој теми. Стално понављам да улица није аутомобилска стаза и да то није место на којем се празни адреналин. На улици морају да се поштују сви саобраћајни прописи, због себе и због безбедности свих осталих учесника у саобраћају. Ко жели да ужива у брзој вожњи, нека нађе стазе предвиђене за то, које смањују ризик авантуре. Агенција за безбедност у саобраћају, са којом сарађујем већ годинама, улаже велике напоре у подизању свести свих учесника у саобраћају, али на многим местима то још увек не даје очекиване резултате.

Аутомобилизам Вам је отворио многа врата. Пропутовали сте скоро цео свет, али се са нарочитим задовољством увек враћате свом дому?
Заиста себе сматрам грађанином света и привилегованом особом, с обзиром на то колико сам имао прилику да путујем, упознајем се са разним културама, обичајима, народима, али не постоји земља за коју мислим да је лепша од Србије, нити могу да волим било који град више од Панчева. То је једноставно утиснуто у мене самим рођењем, али и свешћу о томе колико заиста вредимо.

На многим местима користили сте прилику да на прави начин промовишете своју земљу?
Сваки спортиста најбоље промовише своју земљу на постољу, уз химну, а ја сам имао много таквих тренутака. Увек сам давао свој максимум и због обавезе коју осећам према својој домовини и према верним навијачима. Кад год ми се пружала прилика, промовисао сам Србију и на друге начине, па сам тако током шампионата FIAWTCC, FIA ETCC, TCR International и TCR Europa, успео да се изборим да на неколико трка, у економски снажним земљама, попут Кине, Русије,Немачке, Уједињених Арапских Емирата или на далеком Тајланду, буде постављен банер на стази са поруком „Invest in Serbia”.

Какви су даљи планови и чему се можемо надати од Душана?
Иако се искрено надам да ће ова година, када узмемо у обзир пандемију, бити боља од претходне, и даље је врло незахвално говорити о плановима. Мислио сам да је прошла сезона изгубљена, а ипак сам успео да возим TCR Источне Европе и да освојим шампионску титулу, као и да однесем победу на „Србија релију”. Понуде за шампионате почео сам да добијам још крајем прошле године, али рано је да бих могао да кажем било шта са сигурношћу. У овом тренутку делује, макар мени, да ће пандемија и њене последице диктирати и ову годину и да ће у великој мери управо то утицати и на мој одабир шампионата.

***

Трофеји
Душан Борковић (Панчево, 1984) током каријере освојио је преко триста трофеја. Има четрнаест националних шампионских титула и најмлађи је освајач „Дијамантске кациге”, највреднијег признања у српском аутомобилском спорту. Био је шампион Европе на брдским стазама (2012), европски шампион туринг аутомобила (2015) и шампион Источне Европе у истој категорији (2020). На Светском туринг шампионату најбољи резултат остварио је 2014. године, на стази „Сузука” у Јапану, када је освојио друго место. Победник је „Србија релија” у последње две године.

***

Машина и тим
– Каријера ми је донела бројне титуле, постоља, сузе радоснице, понос док се слуша наша химна. Донела ми је и личну испуњеност, јер радим оно што волим и од тога живим. Обишао сам сав свет и постао његов грађанин, али не могу рећи да сам остварио баш све. Има ту још жеља, пре свега такмичарских, које ме веома мотивишу. Аутомобилизам је изузетно сложен спорт. Поред самог возача, аутомобил и тим су најважније карике. Са аутомобилима нисам увек имао среће, али зато сам увек имао одличан тим који ми је био огромна подршка.